Agrotehničke mere koje se primenjuju u proizvodnji soje imaju za cilj stvaranje optimalnih uslova za rast i razviće biljaka radi ostvarenja genetskog potencijala gajene sorte. Intenzivna proizvodnja soje zahteva potpunu primenu preporučene tehnologije gajenja, odnosno izričitu i blagovremenu primenu svih agrotehničkih mera. Pojedinim agrotehničkim merama mogu se ublažiti nepovoljni uslovi koji imaju veliki uticaj na prinos i kvalitet soje. Proizvođači soje kontinuirano tragaju za metodama koje će im pomoći u povećanju prinosa i smanjenju troškova proizvodnje. Na osnovu dugogodišnjih brojnih istraživanja Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju i naučnog tima u okviru Odeljenja za leguminoze, nastala je tehnologija gajenja za naša proizvodna područja, koje se treba pridržavati radi ostvarenja što boljih rezultata u proizvodnji soje.

Za ostvarivanje visokog i stabilnog prinosa, neophodno je poznavati osobine i zahteve pojedinih sorti soje, agroekološke uslove u regionu gajenja, kao i fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta. Pravilnim spovođenjem agrotehničkih mera čuvaju se i obnavljaju nosioci plodnosti zemljišta i obezbeđuju optimalni uslovi za rast i razvoj odabrane kulture.

Biljne vrste iz familije Leguminosae (soja, lucerka, detelina, grašak, grahorica, pasulj, bob, lupina, sočivo, sastrica) predstavljaju osnovni izvor proteina biljnog porekla, ulja i celuloznih vlakana za ishranu ljudi i domaćih životinja. Leguminoze su se u prošlosti koristile kao osnovni izvor azota za sve gajene biljne vrste i kao krmna baza u stočarskim sistemima. Poznato je da se gajenjem jednogodišnjih krmnih leguminoza pruža jedno od najkvalitetnijih rešenja za nedostatak biljnih proteina u stočarstvu.

Soja, kao i sve mahunarke, ima sposobnost biološkog vezivanja azota iz vazduha. Kroz simbiotski odnos, bakterije (iz roda Bradyrhizobium japonicum) obezbeđuju biljci soje azot, a od biljke soje u toj razmeni dobijaju različite hranjive materije. Proces fiksacije azota odvija se na korenu, u kvržicama (nodulama). Parcele na kojima se nije gajila soja, nemaju zemljišne bakterije koje su potrebne da bi se formirale kvržice, pa ih je potrebno uneti u zemljište što se najefikasnije čini putem inokulacije semena soje. Fiziološki aktivne kvržice imaju crvenkastu boju na poprečnom preseku. Pri inokulaciji treba voditi računa da su bakterije živi organizmi, pa je važno preduzeti određene mere kako bi se kvalitetno obavio proces inokulacije. Pažljiva inokulacija semena ili zemljišta je neophodna kako bi koren biljke u razvoju bio kolonizovan ovom akterijom.